ЈЕЛЕНА БАДЊЕВАЦ РИСТИЋ
СТВАРАЛАШТВО ЕОНСКЕ ВРЕДНОСТИ

Ти, који слике ЈЕЛЕНЕ БАДЊЕВАЦ РИСТИЋ гледаш, буди мудар и милостив!
То те молим ја, прикована за свако платно, до последњег потеза кичицом у мало – велико ремек дело оверено.
Треба држати отворене очи и посматрати сваку појединост, јер је до савршенства развијена, аутентична, оригинална прича, у којој све има свој јединствени глас, сопствени дух.
Природа као заповест и ослобађање, описује круг…отвара и затвара ликовно казивање.
ЈЕЛЕНА БАДЊЕВАЦ РИСТИЋ не жмури на оно после, што река носи…нема ту запитаности…зашто би је погађало шта ће бити, зашто би обраћала пажњу на нешто што без одобрења долази? Раскошни, набујали таленат, лепотом трагова, вечности се удвара.
Много је у сликарству погрешне тишине.
Неко је морао да је прекине. Учинила је то Јелена, на свој начин, васкрсавајући теме. Уобличила их је до перфекције. Премоштавала и сажимала у задатим или пак произвољним форматима, те се чини да, удубљивањем у платно, због озбиљности његове, расуђивање посрће.
Њено умеже сликања, као грчевит гест опуштајућег, који убире шаку ваздуха, нуди трепераву наду, помиреност свевидеће зенице са изазовима сваке врсте.
Лепота живота из рама извире. А у средишту свега, љубав…према реци, најпре.
Две реке говоре и дозивају, кикоћу се у вировима између два града.
Одлепршала кичица, љупка попут стваратељке, са руком што записује каткад хладне таласе који бацају невољу, а потом…од мрвица видећег, меси погачу, ваљда стога што таленат свој као крст носи. Другачије не уме, до етно мотива, верских обичаја, икона.
Куда ли нас то Она води и какве нам поруке шаље?!
Величину наглог чина…
Скрећем поглед, а опет видим лагано, ломљиво уметничко дело, крхко од снаге емоција.
Свеприсутна лепота обрубљује видно поље. Однекуд чујем шапат творца сјајних отисака, шапат који одјекује попут тучаног звона…шапат као наговор…пусти уздахз дивљења да се отме!
У неком скривеном делу себе, ходник идеја Јелена зналачки проширује. Слика га дубином својом. Схватамо, дугачак је, са много врата и прозора…снопови светлости га чудесном магијом отварају. Уз њу, запрепашћени смо даровима света, небеским давањима.
Све унаоколо је чаробно, топло, самосвојно, једноставно и префињено истовремено.
Затим следи само Јелени својствен узлет и лет.
Кратки предаси између слика, завршавају пре но што боје добију прилику да се ослободе.
Неисцрпна енергија њеног стваралаштва, преплављена, изливена у тачно утврђеном редоследу, склапа посматрачу руке у молитву да не стане.
Волим такве слике.
Учимо из сваког наноса боје. И, док се осврнемо, ту су сласт и лакоћа сликања на крилима страсти за уметношћу те врсте. Слатки трептај ишчекивања, окрет ка стварном. Оно што остаје урезано је низ изолованих кадрова и исечака, од којих, попут врхунског градитеља зида целину, чији мостови одолевају рушевном нагону.
ЈЕЛЕНА БАДЊЕВАЦ РИСТИЋ је одабрала сјајне мотиве да нам кроз њих пружи прилику да се спустимо на њен олтар…да се васељена зањише пред нама.
Она нам демонстрира кретање и покрете, што резултирају говором очију, ходом рамениа…зацртава пут којим треба ићи, на ком се задржава озарено лице.
Боје, сопственом речитошћу капљу по мени, необјашњивом чежњом за још и још лепоте, која нема век трајања…која гризе као глад за новим призорима. А они, једном представљени, ма како их сликарка именовала, остаће заувек присутни, готово заробљени једни у другима, као кошуљица нерођеног близанца (две реке, Тамиш и Дунав, два града, Панчево и Београд).
И када нам се учине далеки, као да их гледамо са погрешне стране телескопа, враћају се, да оживе чула. Мноштво тананих, испрекиданих потеза, као спона и појединачно објашњење, сами за себе цеилна, заједно, неразмрсиви, не могу се покидати.
Не заборавимо! Све је произашло из душе жене искључиво позитивних мисли. Могу ли дела њена бити другачија?!
Треба извући детаље на оштрије светло и гледати, као топлу ноћ пуну тајни што чак и чују да говоримо о ауторки фасцинантних радова, оваплоћених благодетима и беспућем.
ЈЕЛЕНИ БАДЊЕВАЦ РИСТИЋ захваљујући, видимо руб света који су многи заувек изгубили, јер, Она различитим правцима путује, са способношћу завештања тренутка од трептаја краћег.
Стешњеност природе негира. Самоникла сећања у лавиринт тема и идеја је сместила…призори јасни, допадљиви, равнодушност не признају…само незаборав, као једини могући исход…
Драматику црног и белог у боје огрће. Каскада слика.
Каменчићи, стене, тврђава…градација комбинованом техником рађена…а онда, однекуд совице извиру. Мудрошћу зрачи сваки потез у ком је по који светлуцави елемент додала, тек да би колорит дочарала…и њено величанство, Природу…у бојама и облицима којима пулсира уметница…
Пространство, ширину поља, бицикл демонстрира…и присуство човека у свему…чак и када тек наслућујемо припрему за корак у неминовно долазеће сутра, у ципелама удобним, што савршено пристају нози, неважно чијој…можда оној која креће пут рингишпила?!
Карузери, вртешка са коњићима… Није ли баш то Јеленин римејк у детињство?
Акварели у неколико циклуса послагани. Панчево као полазница, његова околина као уздисај, Београд као магија. Серијал о Хиландару је ниска речитости Јелениних ликовних приказа. Веродостојност којој се клањамо.
Видимо то и памтимо…
Све што осећамо након тога, пустило је корење, те шири поуке и науке у сваки кутак бића.

Када помислиш да си оџивео живот, предај се умирујућем дејству Јелениног стваралаштва!
Пред њим и умор зна да треба да се повуче.
Хвала јој што нам је дозволила да уђемо у њен свет симбола, у њено јеванђеље, у ком је и Бог и апостол.
И, чини се да сва свитајућа јутра и сви сутони на њеним платнима дочекују јунаке и богове…ах, та мала међуигра цртежа и боја, безвремено предсказање!
Не мери се живот по томе колико траје овоземлајско…опчињујућа естетика пуноће, кадрирање светлости и сенки, увежбаном, спокојном руком, своди чула на само једно…и обећава да ће се у вечност утиснути.
Зато и кажем…
Ти, који гледаш у Јеленине слике, буди мудар и мистив!
Благодатност њихову пригрли…то су тренуци еонске вредности…јер, ЈЕЛЕНА БАДЊЕВАЦ РИСТИЋ је прајединство временог и вечног…

АЛЕКСАНДРА ХАЈДИН
књижевница

 

У циклусу новијих пејсажа, Јелена Бадњевац Ристић преводи све више природу у чисту слику, зато призор чисти од питорескне мотивске приче, наглашено га своди на битан сликарски израз , на говор сликарског језика : вредности колористичких односа, живост геста у грађењу структуре слагањем слободног , раздвојеног потеза у облику флека, редуковање основних облика на крупне планове, без детаљисања, као и изнијансиране светлосне ефекте.

Ти пејсажи новог циклуса сведени су често на само две – три крошње дрвећа, тло и евентуално на њему дискретно убачен путељак, као повод продужене, светлосно колористичке игре. Тако нам Јеленино сликарство открива логичан развојни пут од сложеног ка упрошћеном , од детаљисања ка крупним плановима, од помало наративно – дескриптивног ка што чистијем, пиктуралном изразу.

Мр историје уметности
Балша Рајчевић

 

Она уме да у слици намах предочи целину, слика је пријемчива и разастире се у оптици једног погледа, са дискретном сумом ефеката илузије и светлости, валерских градација и контраста, али је и прожета широм материјом гестова, финих детаља, који допуњавају сценографију призора. Рад на отвореном она је развијала у десетинама колонија у Војводини или пак Јужној Србији, где је та тррадиција жива најмање пола века , али оно што представља трајни репертоар њених реализација , махом уља на платну, то је Јужни Банат, али не као документарна проза, већ као префињени, незаборавни сликарски исказ, пун топлине и естетске садржајности.

Душан Ђокић
Сликар и ликовни критичар

 

Јеленине слике су отворене, широке, са много плавог неба, прозирне речне воде, зелене траве и стабла, дароносних поља. Њене слике нам изгледају блиске, као да смо отворили прозор, па гледамо, то исто што и она, дотерано једном палетом нијанси из свежине дуге. 

И заиста су вечити симболи , које Јелена жели да сачува и остави неком новом добу, да подсети на традицију и провери увреженост корења. Стога је њен најновији циклус обиље знамења обичајних и верских, православних и паганских. Њен венац / ивањско цвеће, славски колач, бели лук, пламен свеће / уствари је њен уметнички и лични стваралачки круг.

Илинка Вуковић, новинар и историчар уметности